Biti mama po prvi put je veliki izazov, a u njenom savladanju vrlo često verujemo više drugima nego sebi i potrebama svoje bebe. Nesigurnost je glavni krivac za to. 

Pročitajte iskrenu ispovest jedne mame o tome kako se proces dojenja, tako prirodan sam po sebi, zakomplikovao zbog drugih, spoljašnjih faktora. 


 

Drage mame, ovo je moja priča o dojenju. Tema koja se provlači kroz sve sajtove i forume. Dok sam bila trudna nisam ni čitala toliko o tome jer sam mislila "porodiću se i dojiću i to je to, ništa lakše i prirodnije", ali onda je stvarnost zakucala na vrata. Porodila sam se, bila sam 7 dana u porodilištu, od mleka ni traga. Mislila sam "samo da dođem svojoj kući i da se opustim i biće"... Tako i jeste bilo, mleko je krenulo, ali sa njim i mali milion komplikacija.

Prvo sto bih naglasila kao grešku ovog našeg naopakog sistema jesu sestre u porodilištu i sam stav o svemu tome. Navodno podržavaju dojenje, a to nisam baš primetila. Svuda čitam da bebu treba staviti na dojku čim se rodi. Ne, kod nas bebu odnesu odmah po rođenju i sledeći put je vidite za 3h, taj dragoceni momenat je vec izgubljen. Drugo, naglašavaju kako treba dojiti najmanje 6 meseci, samo dojiti, dojiti, dojiti, ako ne dojite onda ste nizi rang majke (?), a onda vam dođu kad beba napuni 4 meseca sa tabelom cvrste hrane koju obavezno treba da uvodite tad iako dojite bez problema? Nisu se dogovorili očigledno.

Kod nas u gradu postoji skolica za buduce roditelje koju sam sva sreca pohađala i gde su mi mnogo pomogli i pre i posle porođaja. Da nije bilo njih možda ne bih uopšte ni dojila.


 

Da se vratimo na moje iskustvo... Mleko je krenulo, ja sam dojila na zahtev, beba je bila super. I dan danas je super, mirna i raspolozena uvek. Noću se nije budila nikada. U početku sam pokušavala da je budim da siki, međutim to je za nju bilo mučenje.
 

Patronazna sestra koja nas je obilazila i koja je trebala da je meri redovno, uradila je to tek par dana pred prvu kontrolu, znaci prošlo je skoro mesec dana. Tada smo saznali da je beba izgubila 300g i patronazna je rekla da nemam dovoljno mleka i da odemo kod pedijatra. Pedijatar je rekao da pređemo na formulu, da se "ne mučim vise". Uveli smo formilu ali u malim količinama, ja sam nastavila da dojim. Dakle, dojila sam pa davala formulu. Usput sam dobila i mastitis i osude sa svih strana, oko mene svi pametni i svi iz ekstrema u ekstrem, od "ako dajes formulu, beba nece hteti da sisa, samo ti doji", do "neka, ako nema mleka pređi ti samo na formulu, da se ne mučiš". Beba nije odbila dojenje ni u jednom trenutku! Insistirali su na tom "mučenju", a naravno da mi nije to bilo mučenje. Mučenje je ležalo u tome sto sam pod stresom bila konstantno od silnog pametovanja, od toga da sam zatvorena u kuci sa bebom non-stop bez slobodnog vremena, od pranja, kuvanja, brisanja... 


 

Mleko je stalo posle tri i po meseca prvo na jednu dojku, pa na drugu. Čitam svuda kako mleko ne može da nestane preko noći. Nije preko noći, ali može da nestane itekako! Sestra iz školice za roditelje mi je pomogla da to malo produžim, naučila me kako da se izmlazam, kupila sam 3 različite pumpice, ceo dan sam sedela i izmlazala se ručno, pumpicama, jela, pila tečnosti... Trudila sam se iz petnih zila ali je nestalo. 

Moja cerka je od tada samo na formuli. Ja sam dugo bila u depresiji zbog toga jer su okolina i ljudi koji su neobrazovani bili jači od mene. Njoj ništa ne fali, zdrava je, srećna, tek sada sam se opustila i zato imam potrebu da napišem ovaj (malo poduži) tekst.

Molim vas! Molim vas, ne osuđujte majke ni za šta što rade. Naravno da žele najbolje za svoje dete. Niste pametniji i brižniji od njih. Depresija se jako lako desi, pogotovo ranjivim ženama koje su tek postale majke. Pustite ih da uživaju u tome! Pomozite ako možete oko kuće, njih ostavite da budu sa svojim bebama i da uživaju, ne uzimajte im to dragoceno vreme. Mame su zakon!

Foto: Freepik